Sva javna preduzeća zaposeli su potpuno nekompetentni partijski kadrovi. Keramičar Bratislav Gašić je šef Bezbednosno-informativne agencije; Zoran Đorđević, bivši šofer Jorgovanke Tabaković, koji se u međuvremenu doškolovao i dobio zvanje – kako sam kaže – “finansiste”, bio je prvo ministar odbrane, pa ministar rada, a sad je direktor Pošta Srbije; urednica “Velike Srbije” Jadranka Joksimović je ministarka za evropske integracije, kelner je državni sekretar u Ministarstvu privrede, i tako redom, primera ima bezbroj.
Sa prvim snegom stigla je i havarija u termoelektrani „Nikola Tesla“ (TENT). Svih šest blokova je stalo, obustavljena je proizvodnja električne energije, što je dovelo do energetskog kolapsa u celoj Srbiji, pa su mnogi delovi zemlje ostali bez struje i grejanja. Ništa slično se nije dogodilo u istoriji srpskog energetskog sistema, čak ni za vreme NATO bombardovanja.
Ali, što ne mogu bombe, mogu naprednjaci na čelu sa stručnim kadrovima koji su se na odgovornim mestima našli zahvaljujući svojim izuzetnim sposobnostima, među kojima se posebno izdvajaju odanost velikom vođi, bespogovorna poslušnost, razvijena veština klimoglava i kreativno udvorištvo. Dodatna prednost je i to što su partijski puzavci i prišipetlje – kako bi to rekli biblijski proroci – „brzi na plen, hitri na grabež“, što je osobina na visokoj ceni u Srpskoj naprednoj stranci koja radi i otima pod sloganom brže, jače, bolje, pa ko pretekne.
Lažno predstavljanje
Da ne bi došlo do totalnog kolapsa u kom bi čitava zemlja ostala bez struje, država je bila prinuđena da uvozi električnu energiju po pet puta višoj ceni od uobičajene. Elektroinženjeri i drugi stručnjaci različito procenjuju štetu nastalu usled kolapsa, cifre se kreću od pola do dve milijarde evra, zavisi kako ko računa. Ne znam otkud predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću, premijerki Ani Brnabić, ministarki energetike Zorani Mihajlović, v.d. direktora Elektroprivrede Srbije Miloradu Grčiću i ostalima koji su odgovorni za pad energetskog sistema tolike pare i kako misle da ih vrate građanima Srbije. Ah, da, neće oni plaćati ceh sopstvenog javašluka, nego mi, kao i obično. A ako građanstvu smeta da plaća tuđe brljotine, moglo bi svoje nezadovoljstvo nekako i da pokaže, recimo na izborima. Ako im ne smeta da im grupa dobro potkoženih nesposobnjakovića krade pare iz buđelara, onda ništa.
Vučić je već krenuo u medijsko saniranje štete, odlučio je čak i da žrtvuje nekoliko piona, pa su tako smenjena četiri direktora u EPS-u, ali ne i čelni čovek ovog preduzeća. Doduše, tu postoji mali tehnički problem. Miloradu Grčiću je status vršioca dužnosti direktora istekao još u martu 2017. godine, a po Zakonu o javnim preduzećima niko ne može duže od godinu dana da bude v.d., niti isto lice može da bude dva puta birano na ovu funkciju. Dakle, Grčić već četiri i po godine dolazi na posao koji zapravo ne može da radi, sedi u kancelariji koja nije njegova, lažno se predstavlja i rukovodi firmom mimo svakog zakona i pravila.
Svidelo se čoveku, dobra plata, bogata kompanija, ugodne poslovne prostorije, dizajner enterijera napravio čudo od kabineta, samo za nameštaj u upravnoj zgradi potrošio je fantastičnih 33 miliona evra. Što se partijski kadrovik malo ne bi pretvarao da je direktor kad ga niko u tome ne sprečava? Ne treba se držati pukih formalnosti i birokratskih procedura, pravne norme ionako samo sputavaju našu široku slovensku dušu, protiv tih stega smo se pobunili još onomad, u vreme Antibirokratske revolucije, čije tekovine čuvamo do dana današnjeg.
U potrazi za saboterima
Nastojeći da odbrani neodbranjivo i da zabašuri odgovornost države, premijerka Brnabić dala je još jednu antologijsku izjavu, rekavši kako „ne isključuje mogućnost sabotaže u Termoelektrani ‘Nikola Tesla’, jer je svihšest blokova ispalo iz pogona u jednom trenutku”. Dodala je i kako „ima osnova da sve bezbednosne službe na tome rade”.
Za rad bezbednosnih službi zadužen je ministar policije Aleksandar Vulin koji se javno divi Josifu Visarionoviču Staljinu i proglašava ga najvećim državnikom XX veka. Ako dobije odrešene ruke, uopšte ne sumnjam da će ministar lako pronaći krivca, na primer grupu zaverenika sačinjenu od opozicionara, novinara i aktivista, koja je telepatski, snagom uma, uspela da zaustavi sve blokove u termoelektrani, i to u sklopu međunarodnog neokortikalnog rata protiv Srbije. Zvuči blago neverovatno, ali bilo je u istoriji staljinizma i sumanutijih montiranih procesa. Što bi rekli Vulinovi uzori iz Lubjanke – dajte nam čoveka, pa ćemo lako napraviti slučaj!
Premijerkine reči ne treba shvatiti bukvalno, ipak je Ana Brnabić osoba sa izraženim estetskim sklonostima sklona literarnom izrazu, zato je pre koju godinu i osnovala Savet za kreativne industrije kao privatni pandan Ministarstvu kulture, e da bi dodatno razvila i oplemenila svoju umetničku dušu. Ako premijerkinu izjavu o mogućoj sabotaži tumačimo kao metaforu za jednu opštiju pojavu, pokazaće se da čak i njoj povremeno pođe za rukom i jezikom da izgovori nešto istinito, doduše omaškom i slučajno, ali istina je tako retka pojava u govorima ovdašnje vlastele, tako da joj se u motivaciju ne gleda.
Od pečenjare do zvezda
Nisu naši državni funkcioneri eksperti samo za prenošenje javne imovine u privatne džepove, već i za prenesena značenja. Problem s tim nestašnim značenjima je što se često otrgnu kontroli, pa znače i ono što govornik nije planirao da kaže. U pravu je premijerka, zaista je došlo do sabotaže, ali ne tamo gde bi je ona očekivala. Sabotažu su izvršili predsednik, premijerka, nadležna ministarka i ostatak državnog vrha kad su na čelo EPS-a postavili Grčića koji je u prethodnom, prednaprednjačkom životu bio vlasnik pečenjare “Fantazija” u Obrenovcu.
Mića, kako ga Vučić zove od milošte, odmah je ukinuo instituciju koja se zove Stručni savet EPS-a, a potom je zabranio ključnim inženjerima da prisustvuju stručnim skupovima u okviru kompanije. Nije obraćao pažnju na kvalitet uglja, bilo je važno samo ispuniti normu i naložiti zacrtanu količinu, to je dovelo do kopanja sve lošijeg lignita, na kraju su u ložišta trpani blato i glina sa primesama uglja, zaliveni mazutom da kako-tako gore. To je i dovelo do kolapsa, kako ovih dana objašnjavaju stručnjaci, a da će neminovno doći do ovakvog katastrofičnog scenarija mesecima su upozoravali glasovi razuma iz EPS-a, ali za takve jeretičke glasove vlast nema sluha.
Na Mićino iznenađenje, kaljuga je odbijala da sagoreva, po čemu bi se moglo zaključiti da je opoziciono nastrojena, te da pripada izdajničkim snagama koje bi da unište sve što je Vučić stvorio, iz čiste zavisti. Umesto da se gospodar zapita “Zašto glibu smeta jaka Srbija?” i kome je u interesu da kal ne gori, on organizuje vanredne sednice Vlade, trenira strogoću nad preplašenim ministrima, obilazi rudare noseći im kolače koje je ispekla njegova majka (ali ne na šporetu na blato), te fingira nekakvu odgovornost.
Kadrovi za uništenje
Rečnik srpskohrvatskog jezika Matice srpske sabotažu definiše kao “namerno uništavanje ili kvarenje proizvodnih sredstava, proizvodnog materijala; skriveno, tajno ometanje rada na ostvarenju čega; hotimično rđavo ili nemarno vršenje nekog posla”. Postaviti stručnjaka Grčićevog formata, partijskog vojnika koji ne zna ništa ni o čemu, a možda i manje od toga, čista je i nepatvorena sabotaža energetskog sistema. I nije on nikakav izuzetak, već gvozdeno pravilo naprednjačke vladavine.
Keramičar Bratislav Gašić je šef Bezbednosno-informativne agencije; Zoran Đorđević, bivši šofer Jorgovanke Tabaković, koji se u međuvremenu doškolovao i dobio zvanje – kako sam kaže – “finansiste”, bio je prvo ministar odbrane, pa ministar rada, a sad je direktor Pošta Srbije; urednica “Velike Srbije” Jadranka Joksimović je ministarka za evropske integracije, kelner je državni sekretar u Ministarstvu privrede, i tako redom, primera ima bezbroj.
Sva javna preduzeća zaposeli su potpuno nekompetentni partijski kadrovi koji svoj posao rade hotimično rđavo, nemarno i neodgovorno. Što je i logično, jer nisu postavljeni na ta mesta da bi unapredili rad kompanije, već da bi osigurali glasove za SNS i sklapali poslove s privatnim firmama bliskim naprednjačkom režimu. Dakle, čista sabotaža čitavog sistema.
Najupečatljivi primer sabotaže o kojoj premijerka zbori je – sama premijerka. Zašto je Vučić nju postavio na funkciju sa najvećim ovlastima, to ni ona sama ne bi mogla da odgovori. Pritom je to imenovanje protivzakonito, jer nije posao predsednika da bira Vladu i premijera, a ni predsednica Vlade ne bi trebalo da predsednika države oslovljava sa “šefe”, ali koga briga za zakone koje ionako imamo samo forme radi. Brnabić je osoba upitne pismenosti, trajno posvađana sa maternjim jezikom, ne razlikuje ni tri grane vlasti, a kamoli nešto komplikovanije. Postavljanje Ane Brnabić na tako odgovornu funkciju je čin čiste sabotaže.
Koterija koja glumi političku partiju
I sama Srpska napredna stranka, baš kao i njena prethodna inkarnacija Srpska radikalna stranka, nastale su saciljem sabotiranja, pljačkanja i uništavanje države, u čemu su ostvarili zavidne rezultate vidljive na svakomkoraku. Dovoljno je ovlašno pogledati njihove poslanike u Skupštini i kadrove raspoređene po državnim ustanovama, pa videti da su oni tu da bi hotimično rđavo ili nemarno vršili svoj posao, te da je namerno uništavanje i kvarenje ključnih institucija ono čime se zapravo bave. Koterija koja glumi političku partiju moglabi mirne duše da promeni ime, pa da se zove, na primer, Srpski napredni saboteri ili Stranka naprednihsabotera, kako bi se uskladilo pravno i faktičko stanje.
Čitaocima van Srbije, u zemljama bivše Jugoslavije, sve je ovo odnekud dobro poznato, jer vladajuće oligarhije funkcionišu na sličan način, sabotirajući svaku mogućnost da naša društva krenu u nekom boljem pravcu. Kad u Crnoj Gori postaviš Vesnu Bratić za ministarku svega i još ponečega, logično je da će ona smenjivati mrtve ljude sa direktorskih mesta u školama. Kad postaviš Fadila Novalića za premijera Federacije BiH, prirodno je što dobiješ neispravne respiratore na kojima ljudi umiru. Kad imaš Alena Šeranića na mestu ministra zdravlja Republike Srpske, nije čudo što se pacijentima dostavlja tehnički kiseonik umesto medicinskog. I tako redom, moglo bi se ovako nabrajati do sudnjeg dana, a da spisak opet ne bude potpun.
Razlozi za pravu zabrinutost tek slede, jer saboteri rade punom parom i nemaju nameru da stanu. Na pomenutoj sednici Vlade Srbije, Milorad Grčić uputio je predsedniku Vučiću predlog za rešavanje energetskih problema u budućnosti, pošto se pokazao kao idealan kadar za snabdevanje stanovništva strujom. Čovek zaslužan za totalnu havariju u termoelektrani saopštio je predsedniku da „u 21. veku ne treba bežati odnuklearne energije”. Konkretno, danas su dostupne male, modularne nuklearne centrale kontejnerskog tipa.Grčić je usput napomenuo da modularne nuklearke imaju maksimalan nivo bezbednosti, nema razloga zastrepnju, nikakve havarije neće biti. Tako mi kolubarskog blata prelivenog mazutom.
Izvor: zurnal.info