Slučaj je ovo koji je u potpunosti razotkrio nefunkcionisanje sistema i pravne države, zarobljenost institucija, bešćutnost političara i činjenicu da je nedavno usvojeni zakon koji bi trebao da ženama žrtvama nasilja pruži bolju zaštitu a strože sankcioniše nasilje nad njima, tek mrtvo slovo na papiru.
Prolazi i dvadeset i četvrti dan štrajka glađu Amele Bećirspahić. I 52. dan kako joj je zahvaljujući neprofesionalnim i nezakonitim postupcima institucija – koje su umjesto da joj kao žrtvi porodičnog nasilja pruže zaštitu i podršku, podršku praktično pružile nasilniku – prvo oduzeto dijete, a onda uprkos sudskim odlukama ono nije vraćeno majci, nego je ostavljeno u familiji nasilnika, kome je, da bi apsurd bio potpun, sudski zabranjeno približavanje djetetu i komunikacija s njim.
Slučaj je to koji je u potpunosti razotkrio nefunkcionisanje sistema i pravne države, zarobljenost institucija, bešćutnost političara i činjenicu da je nedavno usvojeni zakon koji bi trebao da ženama žrtvama nasilja pruži bolju zaštitu a strože sankcioniše nasilje nad njima, tek mrtvo slovo na papiru.
U tom kontekstu potpuno je neshvatljiva šutnja civilnog društva, prije svega organizacija koja se zalažu za prava žena i njihovu zaštitu od nasilja. Jer ne samo da se radi o ličnoj tragediji jedne hrabre i pametne žene, nego o poraznoj metafori stanja u društvu, koja je dodatno značajna jer se događa nakon usvajanja zakona koji je najavljivan kao veliko postignuće u kontekstu zaštite žena od nasilja. Te je ovo bila odlična prilika tim organizacijama ne samo da pokažu humanost i pomognu konkretnoj osobi sa konkretnim problemima, nego da izvrše pritisak na vlast i u cilju donošenja potrebnih podzakonskih akata da bi usvojeni zakon postao funkcionalan (a ne ostao, kao mnogi drugi, tek mrtvo slovo na papiru) i u cilju iznuđivanja reforme i “čišćenja” institucija od kadrova koji i dalje žrtvama ne pružaju zaštitu, nego ih dodatno traumatiziraju i funkcionišu takoreći kao saučesnici u nasilju.
Na žalost, pomoć žrtvi pruža tek lokalna, bišćanska nevladina organizacija “Glas žene”, koja, pritom, da bi sramota civilnog društva bila veća, i sama trpi političke pritiske razne vrste i već uobičajena vrijeđanja na internetu, a da podrška i njoj, kao i žrtvi, izostaje.
Praktično, i žrtva i organizacija koja joj pruža pomoć, podršku dobijaju samo od građana, zgroženih ali ne i iznenađenih ponašanjem institucija i vlasti. I sada već ozbiljno zabrinutih za zdravlje žene prinuđene na očajnički čin.
(N.N., Odgovorno)
