Deset godina je prošlo od usvajanja, ali i kršenja Zakona o javnim preduzećima kojim je najavljena njihova depolitizacija. Decenija je prošla u obećanjima da će javna preduzeća predvoditi profesionalci, a ne partijski izaslanici. U većini slučajeva, konkursi za izbor direktora javnih preduzeća ili nikada nisu raspisani, ili nisu sprovedeni do kraja.
Posle deset godina od usvajanja Zakona koji je trebalo da obezbedi profesionalno upravljanje javnim preduzećima, rezultat nije zavidan. Polovinu od 34 preduzeća nikada nije predvodio direktor izabran na javnom konkursu. Zakonito izabranog direktora ima tek osam njih. Vršioci dužnosti predvode čak 22 javna preduzeća, napominje Zlatko Minić iz Transparentnosti Srbija.
„Za njih 18 mandat je istekao mandat skoro ili davno, i oni su praktično građani koji sede u fotelji direktora, mada snose odgovornost u nekakvom krivičnom smislu jer faktički rukovode tim preduzećima. Imamo ta tri kojima je mandat davno istekao a novi nisu izabrani, kao što je na primer Dušan Bajatović. A u jednom preduzeću je skupština društva izabrala direktora bez javnog konkursa jer po njihovom tumačenju status je iznad zakona tako da oni su izabrani na taj način”, navodi Minić.
Među rekorderima po V.D. statusu je i Zoran Drobnjak iz Puteva Srbije, koji je vršilac dužnosti direktora više od devet godina, iako zakon propisuje da u tom statusu niko ne može da bude duže od godinu dana. Vršioci dužnosti podložniji su političkom uticaju zbog mogućnosti smene u svakom trenutku, zbog čega prekidanje takve prakse i dovođenje profesionalaca godinama traži nevladin sektor. Takve preporuke daju i Fiskalni savet, Svetska banka i Međunarodni monetarni fond.
„Ukoliko bi se izabrao neko ko zaista želi da radi u skladu sa onim što zakon propisuje da su ciljevi zbog kojih se osnivaju, i zbog kojih rade javna preduzeća, vlast bi se mogla naći u neprijatnoj situaciji ako se taj osamostali. To je na neki način posredno i priznao Aleksandar Vučić pre nekoliko godina izjavom kada je komentarisao preporuku Međunarodnog monetarnog fonda, i rekao ,ja ne dam vršioce dužnosti direktora’, i obrazložio da bi mogli doći neki direktori koji bi onda sami radili ono što oni misle da je najbolje”, kaže Minić.
Javni konkurs, po zakonu, trebalo bi da raspisuje Vladina komisija, na predlog Ministarstva privrede. Međutim, u onim retkim situacijama kada to i učini, dolazi do drugog problema – konkursi retko budu sprovedeni do kraja.
„Dovođenje stručnjaka zvuči vrlo jednostavno – raspišete konkurs i dođu stručnjaci. Sad recite mi kad mi imamo konkurse iz 2013, 2016. i 2017. godine koji nikada nisu okončani i zaključani, da je bar konstantovano da ni jedan kandidat nije odgovarao ili da je bilo šta učinjeno… Ne, raspiše se jedan konkurs, nakon nekoliko godina raspiše se novi konkurs za to isto javno preduzeće. I sad zamislite stručnjaka koji je konkurisao, prolaze godine ništa se ne dešava sa konkursom. Nedavno smo mogli da čujemo od jednog stručnjaka koji je konkurisao 2016. da mu je nakon nekog vremena vraćena dokumentacija bez obrazloženja”, objašnjava Minić.
Da će direktori najvažnijih preduzeća u državi biti stručni, a ne partijski kadrovi, obećavala je svaka vlast. Umesto da samo primeni zakon iz 2012-te, vlast ga je promenila 2016-te, pod istom parolom – da će obezbediti depolitizaciju.